Davor Pavlović je rođen 1985. godine u Knjaževcu. Iz velike ljubavi prema Indijana Džonsu upisuje arheologiju u Beogradu. Živi i radi u SAD-u.
Na piši-briši (RW) kompakt disku u podrumu pronalazimo seriju fotografija snimljenih pozajmljenim HP365 foto-aparatom 2004. godine u selu Ravna, na slavi jednog od mnogobrojnih aktera i fotografa ove serije. O samoj seriji Davor kaže sledeće:
Prijatelj, šta je to prijatelj, šta zapravo jeste prijateljstvo?
Da li je to nešto istinski vredno ili samo reč koja je postala jeftini kliše? Ili, pak, čovek jednostavno traži da sa nekim podeli dosadu?
Danas imamo: dobre prijatelje, prave prijatelje, najbolje prijatelje, poslovne prijatelje, fejsbuk i ostale imaginarne prijatelje. Imamo i loše prijatelje, a najzad i neprijatelje… Lažne prijatelje koji me užasavaju, jer su opasniji i od neprijatelja. Evo i jedne apsurdne vrste – kada roditelji venčanog para postanu „prijatelji“. Posebno zanimljiva vrsta prijatelja proizilazi iz odnosa momka i devojke (to je kada iz čistog zadovoljstva i animalne potrebe momak želi da spava sa devojkom, ili kada je zaljubljen, a ona mu svejedno kaže „Možemo da budemo samo prijatelji“).
Zar su svi ovi ljudi spremni da sa vama podele tajne, probleme i neke lepe stvari, nasmeju vas čak i kada je najteže, prijatno ćute sa vama? Ili imenica „prijatelj“ ispred njihovog imena prosto stoji kao znak lakšeg raspoznavanja? Mnogi će reći: „Prijatelj je svaki čovek koji je tu kada ti zatreba, zato je i prijatelj“, što bi značilo da ljudi stvaraju prijateljstva isključivo iz straha od neprijateljstva, a da su osnovni motivi prijateljstva strah, dosada i korist.
Zato je drugarstvo potpuno i konačno, jer „nedrugari“ i „nedrugarstvo“ ne postoje. Drugarstvo podrazumeva osnovu svake pravde, a to je najveći zakon društva. Ono traži usluge, ali samo moralnog tipa, često ide iznad granica razuma, ali baš zbog svega toga i postaje besmrtno zasnivajući se na ljubavi bez ikakvog kompromisa. Koliko je drugarstvo neprocenjivo vidi se po tome što je jako retko. Jer nema uzvišenijeg osećaja nego razgovarati sa nekim kao sa samim sobom.
Oduvek su postojali najbolji drugovi i uvek su se množili tako što su delili. Naučili su da je sendvič podeljen na šest delova bolji, veći i ukusniji nego celih šest sendviča u komadu. Sa premalo para u džepovima imali su više od svih bogatstava ovog sveta, jer su uvek imali jedni druge. Prema tome, drugar nije bilo koji čovek koji je uvek tu za mene, već svaki čovek za koga sam i ja tu – u dobru i u zlu, u tuzi i radosti – jer nas je sreća spojila, a nesreća zbližila i postala zajednička. Čak je i podeljena nesreća za polovinu manja.
Kako je život zaista oduvek bio loša igrica sa fenomenalnom grafikom, mnogi od njih su morali da je napuste, pa su oni koji su ostali postali najdraži drugovi. I to ne iz bilo kakvog bitnog razloga, već da bi bili pijani i veseli. Oni žive i bore za nove susrete ispinjene razgovetnim pričama o smešnim, teškim, sjajnim i ludim dogodovštinama. Pričama iz davnih, nevinih vremena iz mladosti, koje ohrabruju za nova putovanja i avanture, za moguće i nemoguće stvari. Samo sa pogonom na smeh oni putuju odavde pa sve do kraja svemira, do večnosti i još dalje od toga – u prošlost i budućnost – na mesta gde mašta postaje stvarnost, do mesta koja nauka proglašava misterijom. Verujte mi, bez zabluda i straha, drugarstvo nije nikakva doktrina i nauka ili čak jedan kult, već obična istina, sirova iskrenost. A sve što traži od vas je da volite svoje drugove kao sto oni vole sebe, a zauzvrat ćete dobiti ni manje ni višec nego isto. To se zove sreća, zar ne?
UMETNOST BEZ PREDUMIŠLJAJA 
